“Evo, imam vam i ja ispričati jednu situaciju koja bi, vjerujem, bila zanimljiva za vaše čitatelje. Prije svega veliki pozdrav za sve vas a naročito admine. Nedavno smo bili na svadbi u Bijeljini u jednom predivnom salonu, kod moga prijatelja Mileta, Srbina. Kako kaže pjesma – oženismo našeg druga iako je mlad. Znamo se već dugo preko IT industrije. Ja sam rođeni Tuzlak a Mile klasični kupusar, Semberac. Doduše, igrom slučaja, i ja sam u neku ruku Bijeljinac, moj pradedo je porijeklom iz Bijeljine, ali se zbog posla preselio u Tuzlu, tu se zaljubio u moju nenu i tu ostao. Uglavnom, odazvao sam se na Miletov poziv na svadbu, te sam došao sa ženom i djecom da mu uveličam veselje. I došao je onaj najukusniji dio – večera. Bili su goveđa čorba i meso a nešto prije ponoći i svadbena torta. Završili smo s čorbom, koja je bila fantastična. Došlo je meso na red. Rolovana prasetina. S obzirom da ja jedem sve, meni super. Konobari postavljaju svima oko nas a nama nema. Prilazi jedan i pita on mene da li smo mi porodica Osmanović, velim jesmo (mada ima već evidentirano, broj stola i prezime). Kaže za vas poseban meni, govedina u sosu ili umaku (šta li već reče i zaboravih). Pitao sam ga što nama to, konobar veli tako je mladoženja Mile naredio, svim gostima rolovana prasetina, nama govedina u sosu. Mislim se u sebi, “de ba, nisam ja hađija, ja jedem sve”, al hajd’, kad je već tako Mile riješio, pa da mu ne kvarim koncept. Mi inače u kući ne jedemo prasetinu samo za Bajrame i Ramazan a ovako, običnim danima, klempo nekad bude na meniju.

Zašto pišem ovo? Pa ispoštov’o me čovjek, iako je odlično znao da ja jedem sve i da mi nikakav problem ne bi bila rolovana prasetina, on je ipak odlučio da meni i mojoj porodici posebno serviraju govedinu. Ni sam ne znam koliko mi se puta zahvalio što sam došao. Mile je veliki čovjek, ljudina ba. U prilogu vam dostavljam i par slika. Toliko od mene. Pozdrav za sve normalne ljude iz grada na zrnu soli.”